018/521-172 urednik@ntv.rs
Najnovije vesti

Đorđe Vukadinović:”Pred našim očima tiho se sprovodi medijski genocid“ (VIDEO)

Od:
Komentari: isključeni

Dovršetak procesa privatizacije medija po svoj prilici će biti poslednji udarac ostacima medijskog pluralizma i medijske slobode u Srbiji. U senci „velikih“ političkih tema i spinova pred našim očima tiho se sprovodi neka vrsta „medijskog genocida“. Naime, najavljeni dovršetak procesa privatizacije medija („povlačenje države iz vlasništva u medijima“) po svoj prilici će biti poslednji udarac i, takoreći, glogov kolac ostacima medijskog pluralizma i medijske slobode u Srbiji, kaže politički analitičar Đorđe Vukadinović u autorskom tekstu za list Politika.
Stanje u pogledu medija je ionako već više nego alarmantno. Niko zapravo ne zna zašto se država tako žurno i tako rezolutno „povlači“ iz vlasništva, niti zašto se tako tako ultimativno prodaju preostali medijski resursi. Obično se kaže da je to radi „objektivnijeg informisanja“, da se „spreči državni monopol“, obezbedi pluralizam vlasništva itd. I kao kruna argumentacije, kao tačka nakon koje prestaje svaka diskusija, kaže se da „tako traži EU.
Uzalud su članovi Sindikata novinara Srbije neumorno objašnjavali da je, ne računajući par izuzetaka, dosadašnja medijska privatizacija donela drastičan pad kvaliteta, masovno otpuštanje zaposlenih i uglavnom gašenje privatizovanih medija. Nije pomoglo ni što su predstavnici Evropske unije u Srbiji više puta javno istakli da nikada nisu tražili privatizaciju svih medija, već isključivo transparentnost vlasništva i finansiranja. SINOS, takođe, podseća da u zemljama Evropske unije postoje regionalni i lokalni mediji, da u Sloveniji i Hrvatskoj svaka opština ima svoj medij, i da niko od njih ne traži da se država apsolutno povuče iz medija.
Pri tome, Ustav Srbije predviđa mogućnost da lokalna samouprava bude osnivač medija, zbog čega su se SINOS i Profesionalno udruženje novinara Srbije (PROUNS) septembra prošle godine obratili Ustavnom sudu sa inicijativom da se utvrdi (ne)ustavnost seta medijskih zakona.
Ništa, međutim, nije pomoglo. Čak ni masovno potpisane peticije, niti tiha podrška pojedinih lokalnih vlasti. Očigledno je da opstanak lokalnih medija smeta jednom moćnom finansijsko-političkom lobiju, koji namerava da pod svoju neposrednu kontrolu stavi sve raspoložive medijske resurse. A ostale ukine ili ugasi. Jer – i to je važna poenta – državna novina ili televizija ipak ne može biti baš toliko instrumentalizovana.
Sem toga, vlast je obično koaliciona, pa se donekle moraju „ispoštovati“ i koalicioni partneri. Postoji i neki upravni-nadzorni-programski odbor, gde sede i predstavnici opozicije, pa se i prema njima mora imati bar malo kakvog-takvog obzira. Iz svih tih razloga, i samo na prvi pogled paradoksalno, državni medij, a pogotovo tzv. javni servis nikada ne može tako beskrupulozno služiti „gazdi“ kao što to mogu privatni i privatizovani. A o nivou i neukusu da i ne govorimo.Ukratko, nema nijednog razloga da se država do kraja povuče iz medijskog vlasništva. Sem ako prava meta ove i sličnih operacija nije upravo sama država, odnosno ono što je od nje još preostalo, kaze u svom autorskom tekstu za politiku Đorđe Vukadinović.